Moja supruga koja ima 35 godina, dvoje dece i život sa mnom je pod ogromnim uticajem svoje majke. Da napomenem, živimo kilometrima daleko, čak u drugoj državi, finansijski smo potpuno nezavisni, radimo i zarađujemo za sebe, ali ona živi život po pravilima svoje majke. Počinje opasno da me nervira.

Moja devojka za svaki događaj (rođendan, godišnjica, 8 mart, itd) očekuje neki prelep, preskup poklon. Nije to problem kupim ja njoj sve što želi, problem je što za 2 godine ja od nje nisam dobio ništa. Svaki put kad razmenjujemo poklone ja joj dam poklon, ona se oduševi i onda ima i ona nešto za mene i skine se u neki sexy veš. Lepo je to bilo 1,2 x ali svaki put isto, to nije poklon, osećam se kao da plaćam za sex sa njom. Nisu problem pare, oboje radimo u imamo odlične plate, neću ništa da joj kažem jer će se naljutiti i ispašću najgori. To jednostavno nije poklon, ne gledam to tako,ako se ja toliko potrudim i sve ti omogućim možeš ti bar 50% istom merom da vratiš. Sad je već za dan zaljubljenih naglasila sa očekuje oni Birkin torbu, koja košta boga oca. Ja ću se skinuti u gaće i leći na krevet i reći da je to poklon, pa puklo kud puklo.

Svim ovim bolesnicima što voze kao manijaci i ugrožavaju tuđe živote na bilo koji način, treba trajno oduzeti vozačku dozvolu i strpati ih u ćuzu. Jbt, više ne smeš da ideš ni trotoarom, stalno si u strahu hoće li neka budala zajašiti gore i pokositi te. Pešački prelaz tek, užas.

Koliko smo mi svi generalno prolupali. Ja nemam živaca da pregledam recept za kolač, gledam kako ga ubrzat..

Možda sam ja škart, možda imam neki biološki problem ili neku tinjajuću bolest koja me čini manje sposobnim i da nikad nemam vremena pa mi je čudno, ali kako *ebeno vi u eri surovog "late stage" kapitalizma stignete još i da se švalerate? Svaka vam čast, mislim stvarno. Ili imate baš opušten životić sa nekim easy poslićima, pomoć od roditelja i partnera, ili ste stvarno turbo mašine. Inženjer sam, radim 60 sati nedeljno, stalno učim nove stvari. U mojoj struci ako konstantno ne učiš, van tržišta si u roku od godinu dana. Vozim se preko sat vremena do posla. Korespodencija sa ino kolegama i van radnog vremena. Žena, deca, kuća, trening. Sve to treba postići. Osetim umor već posle 2pm. Juri kredite, juri majstora za kola, rešavaj problem sa placem, juri planiranje putovanja, juri ovo, juri ono. Jedva stignem da se održavam da izgledam koliko-toliko pristojno. Vidim da se svi nešto zaljubljujete po poslovima iako ste zauzeti. Otkud vam vremena, FOKUSA i snage, sve da je Afrodita/Apolon?

Upoznam dečka uveče na jednoj svirci. Jako lep dečko, prezgodan, svidi mi se, ja njemu, lepo kulturno priđe. I tako dok pričamo ja primetim da na grudima ima tetovažu 666, ima mnogo tetovaža, obe ruke su mu istetovirane pa nisam toliko ni obraćala pažnju. Dam mu broj, čujemo se, dogovorimo se za dejt to veče. Vidim na ruci ima petokraku, na drugoj ruci jarca sa rogovima. Ja ga otvoreno pitam je l veruje u Boga, jer ima sve te demonske tetovaže. Kaže veruje, ma to je samo tako jer su mu kul izgledale, to me je baš odbilo odmah. Verujem u Boga i nikad ne bih mogla na sebe da stavim nešto satanističko i demonski, ma koliko to sad možda nekome glupo zvučalo. Jednostavno ne možeš da veruješ u Boga, a da po sebi imaš đavolje znakove.

Imam špeditersku firmu. Spustim se dole na pauzu i slušam dve koleginice kako pričaju o jednom liku koji je prišao jednoj od njih nazivajući ga uz podsmeh jadnikom. Ispostaviće se da je taj dečko niko drugi do moj bivši komšija za kojeg znam da je sasvim ok, prosečan momak na mestu. Nedavno se zaposlio u jednoj SS kao profesor geografije. Lepuškast, ne pravi gluposti, društven, normalan lik. Razmišljam se čemu karakterizacija "jadnik". On je ne samo lepši od nje, već obrazovaniji, situiraniju i video je sveta. Ja za čoveka koji me je zeznuo za kamion (taj zez me košta par desetina hiljada e) nisam upotrebio reč jadnik. Mislim se gde će joj duša. Ako se mlade žene zaista ovako ponašaju i toliko su frustrirane i neotesane, a pritom nemaju ništa drugo da ponude, zaista i treba muškarci da im ne prilaze.

Kad kažu mi smo topao i gostoljubiv narod, nismo kao Šveđani hladni. Da, takvi smo prema strancima, ali zato prema komšijama smo zveri! Pogledajte samo koliko pomažemo strancima, evo primer onaj iz Amerike što se doselio i koliko mu ljudi pomaže, a da treba komšiji Peri da se pomogne – ne bi niko obratio pažnju.

Najgore razdoblje u životu mi je bila srednja škola, i danas 10 godina kasnije ja se nisam oporavila, stalno sam sjedila sama u zadnjoj klupi, nitko se nije htio družit sa mnom. Samo bi mi uzimali stvari ako bi imala novac ili slatkiše. Sprdali su me. Napravili lažni facebook da tražim dečka. Govorili da sam ružna i gadna, izolirali su me i stalno sam bila sama. Najgore mi je bilo kad smo radili u grupi po 4 učenika, niko nije htio bit sa mnom, pa bi me profesorica negdje ugurala u skupinu, jednom sam se i rasplakala jer su me zezali.

Zanima me kako to da jedna osoba ne može da okupa malo dete? Danas obavezno moraju i otac i majka zajedno da učestvuju u tome. Toliko je teško, da staviš dete u kadicu sa toplom vodom. Postali smo debili.