Volim da poklanjam. Čak uživam u tome ali onda sam u jednom momentu zastala i rastužila se. Niko se nikad nije setio meni nesto da pokloni ni sad ni ranije. Nije stvar u reciprocitetu, ja kad dam dala sam. Stvar je u tome da ja nikome ne značim nimalo da naleti nekad na nešto pa kaže-e to Dejana baš voli, mogli smo joj kupiti. Baš se osjećam jadno...

Zapošljavam isključivo lavove i lavice jer su to ljudi koji rade i ono za šta nisu plaćeni samo kako bi se dokazali, radnici kakvih nema, od fizičkih poslova do administracije, milina:)))

Prije 7-8 godina sam na instagramu vidio djevojku koju sam poznavao "zdravo za zdravo"...i pomislio u sebi: "Boze da li ću ikad imati ovako lijepu djevojku". Pogodite koga sam vjerio u avgustu na četvrtu godišnjicu veze🤭 Nju! Bože hvala ti!

I ja sam jedna od majki koja ima novaca a ne želi udovoljavati sinu i kćerki. Ne razumijem zašto mu moram svaku želju ostvariti samo zato što sam u mogućnosti. Oprostite ali to djete jednog dana mora samo u svijet i samo se boriti za sebe. Neću ja uvijek biti tu i neću napraviti invalide od njih. Platila sam im vozački, za auto neka sami šparaju i rade sezonu. Ako treba dodati nešto, nema problema, ali daj da vidim da se borite malo, a ne da se samo na mene oslanjate.

Uvek sam se nekako stidela svog tela, sebe i svojih potreba. Verovatno jer nikad nisam bila ničiji broj 1, pa ni u sopstvenoj porodici. S njim i njemu sam uvek broj 1 (pritom mnogo je lepši, zgodniji i muževan, pravo je čudo što je on mene muvao iako sam znala da ga bar 2 cure provereno muvaju te sam mislila da me zeza i da ću biti opet ponižena ali ne, međutim to i nije tema). Pravo je zadovoljstvo i potpuno nov osećaj u onim stvarima kad sam posle godinu dana veze u krevetu preuzela ulogu dominacije, umesto da samo ležim i on odradi sve. Sada sam mu pružila svaku vrstu zadovoljstva i nisam se ni stidela same sebe, uživala sam na njemu. Nekom je možda ovo smešno/tužno/neukusno ali sam preponosna trenutno na sebe i to sam vam došla ispovediti!

Moj otac je moj uzor. Takav čovjek se ne rađa često. Fizički sposoban za sve, zna da vozi kamion, auto, brod, oko struje zna sve, u školi nije bio neki đak i nije nešto mnogo završio ali je pokrenuo vlastiti biznis i dobro zarađuje, ima nas dvije ćerke i nikada nije poželio sina, istina je da smo i mi njemu pomagale oko svega, i kada treba da se nosi ormar na 5. sprat i cijepaju drva, ali je i on nama kuvao ručak i porubljivao hlače. Nikada nam nije branio da se šminkamo, oblačimo, izlazimo, pijemo, čak nas je i ohrabrivao, a dobra smo djeca bile, stvarno. Mama je išla na posao jer je htjela, ali je bila domaćica u periodu kada smo mi bile male, a ništa nam nije falilo nikada. Rođendane, godišnjice, praznike, nikada nije zaboravljao. On i majka često putuju negdje sami. Tehnologiju zna da koristi. Nama je išao na roditeljske i bio jako aktivan po pitanju naše škole, ali nikada strog. On je taj koji nas je tješio kad smo tužne, vodao doktorima kad smo bolesne. A čovjek je sa sela..

Moja supruga nije emotivan tip osobe. Ja sam još gori po tom pitanju. Ali sam se jako obradovao kada mi je napisala "hvala" za sve što radim za nju i djecu, kako ne donosim stres kući, kako plaćam sve njihove obaveze i kako uvijek može na mene računati. Bilo mi je baš drago i srcu milo to pročitati. Plakao nisam, ali sam se nasmiješio čitajući. :)

Mrzim što kolegele sa djecom imaju više povlastica. Dopušta im se da dođu kasnije, ili odu ranije jer moraju po djecu u školu/vrtić i tako dok ne krenu u srednju. Mislim da je dijete od 10 godina već sposobno samo ići u školu, pogotovo ako im je škola u kvartu. Pa onda nama drugima daju njihov posao koji nisu stigli odratiti pa često sotajemo prekovremeno. Nije njihov posao moja odgovornost!

Imala sam 28 godina kada smo se upoznali. Oboje zaposleni, ispunjeni i srećni. Veza je išla glatko i lepo. Udala sam se sa 31, a sa 32 dobili prvo dete. Do 40-te, sve savršeno mi i naše troje dece. Muž mi dobija premeštaj i mnogo veću platu u Americi. Svi se selimo, ja kao lekar nemam mogućnost zaposlenja dok ne položim ispit da nostrifikujem diplomu, ali i ne žurim sa tim jer odgajam decu dok on radi zahtevan posao i pruža nam sve. Godinu dana od preseljenja, kako kaže našao je ženu svog života, nas napušta i seli se kod nje. Decu ne viđa, ali plaća alimentaciju. Ostala sam glupača bez posla, jer sam sledila muža koji je odlučio da nas napusti i živi momački san u 42-goj godini života. Želim svim žena da poručim da bez obzira na brak i decu ne odustajete od svoje karijere i posla, jer ako ostanete bez muža (da li kao ja ili ne daj bože zbog njegove smrti) ostaćete bez novca, a treba prehraniti porodicu.

Iako radim pratim i dalje oglase za posao. Sve više oglasa se ponavlja, čim im istekne onaj period do kad je postavljen odmah se obnovi. Dragi šefovi, da li vam je toliko teško da platite radnika kako treba? Mene ponovljeni oglasi ne privlače, čak šta više odvlace me od te firme jer je smatram neozbiljnom za bilo kakvu saradnju.